Америка је континент богат културом и историјом, а централни део има велико наслеђе Маја које није ограничено само на Мексико, како неки одсутни мисле. Овде у Централној Америци је Гватемала а данас ћемо разговарати о њихови обичаји.
Ако погледате мапу, видећете да је земља мала, али истина је да њена уска географија окупља много различитих поднебља и пејзажа. Као што постоје кишне шуме, тако постоје и мангрове и баш као што постоји моћно хиспанско наслеђе el наслеђе маја такође каже присутан.
Гватемала
У колонијално доба територија Гватемале Био је део вицекраљевства Нове Шпаније али пре него што је био у власништву Маје и Олмеци. Независност је дошла 1821. године, када је постала Краљевина Гватемала, а касније је постала део Првог мексичког царства и Савезне Републике Централне Америке, док коначно 1874. рођена је данашња република.
Политички живот овог дела Америке обележили су нестабилност, диктатуре и грађански ратови. Овде се све завршило управо 1996. године и од тада су ствари биле мирније, мада то не значи да су сиромаштво и неједнакост заостали.
Као што смо горе рекли има разнолику географију. Има много планина, плажа на Тихом океану и мангрове, тако да уживајте у великом биолошка разноврсност то иде руку под руку са дивним културна разноликост. Много је језика више од 20 језичких група заправо, у укупном броју становника од око 15 хиљада људи.
Постоје белци, има црнаца, врло мало Азијата, домородаца и много местиза, ово двоје готово у једнаким размерама.
Царине у Гватемали
Пошто постоји толико језичких група свака има свој типични костим са својим амблемима, стиловима и бојама иако су уопште присутне жута, ружичаста, црвена и плава. Одећа овде заиста блиста и главни је актер.
На пример, у планинама Алтос Цуцхуматанес жене из града Небај облаче се у црвене сукње са жутим тракама, са појасом и традиционалном четвртастом блузом тзв. хуипил. Човек носи отворену јакну са капом и панталонама.
Постоје и друга подручја, на пример у граду Сантиаго пореклом из Маја, где је женски хуипил љубичаст, са тракама и везовима цвећа и животиња. Истина је што више путујете Гватемалом, то ћете више разноликости наћи у традиционалној одећи. Сви ће ти бити лепи.
Али како су Гватемалци? Па то се каже врло су традиционални и да су, иако је то модерна земља, предхиспанска и хиспанска традиција и даље веома присутне. На пример, верски празници су добар пример. То је случај обележавања дани светих и Душа светих између 1. и 2. новембра, фестивала пре-хиспанског порекла чији се првобитни датум не памти.
Гватемалани су одувек одавали почаст мртвима, много пре христијанизације, а заправо су колонизатори били ти који су узимали ове прославе и правили их својим да привуку домородачке народе у своје редове. За те датуме породице прилазе гробовима и остављају храну и пиће у обичају званом главаa.
Овај обичај је древан и разрада јела се назива фиамбре што је више шпанско.
Шпанци су довели стоку и домаће животиње, а староседелачки народ је све прилагодио. Чувено хладно месо достигне 50 састојака и више личи на хладну салату. Шпанци су такође усвојили обичај доношења цвећа у гробове, а недавно су се, као и сва жива култура, маријачи појављивали на гробљима и у октобру неизрецивој Ноћи вештица.
Ако су векови пре политичке доминације доносили своје обичаје, данас културна и економска доминација доносе своје.
Још један врло прослављени католички празник је Семана Санта. Слави се посебно са великим нагласком на Антигви где постоје дуге поворке и прелепи теписи, тзв простирке за пилане, шарене и са воћним и цветним дезенима, да људи у поворци, обучени у љубичасту боју, газе. Пре доласка Божића постоји традиционални фестивал који има слику ритуала прочишћавања: људи сакупљају сву стару смећу и пале је испред своје куће 7. децембра.
Ова странка се зове горући ђаво.
А онда да, оно Божић са више поворки, ватромета и јаслица у црквама. Је 24. децембар прослава гостионице у којој су уочи 24. поворке са ликовима Богородице и Детета Исуса и деце обучене у пастире са тамбурама, кастањетама и свећама или фењерима. Док ходају, певају божићне песме и куплете, а уз пратњу слатког хлеба или тамале трају до поноћи.
А Фестивал који комбинује хришћанина са прашпанским је фестивал Црног Христа Ескипуласа. То је традиција коју деле Салвадор, Хондурас и Гватемала и која је повезана са црним боговима Ек Цхуа или Ек Балам Цхуа. Заправо се дешава у Цхикуимули, на трострукој граници, у јануару.
Остали обичаји, који више нису повезани са хришћанством, јесу Трке на тракама или Игра петлова, у којој се тражи дозвола од светаца и Мајке Земље, а јахачи носе живописне костиме, шалове, перје и траке.
Коначно, ако оставимо по страни верске празнике, можемо се укључити у више друштвених прослава. Сви славимо своје рођендана а овде у Гватемали људи обично пале ракете у 5 ујутру и за доручак једу тамале са чоколадом и француским хлебом. За децу забава не може да се пропусти. А што се тиче венчања, уобичајена ствар је, барем у најтрадиционалнијим породицама, да младожења тражи тазбине за руку своје девојке и да постоји посебна нежења, једна за њу и једна за њега.
Истина је да америчке земље које су имале веће присуство Шпаније, због свог богатства и стварања уметности важних поткраљевина која су пуниле касу круне, данас чувају многе верске и друштвене обичаје који су у другим земљама већ остали у забораву или су много опуштенији.